Загонетка, Мика Антић
Погоди како се расте Погоди како се лако стигне до крова, до ласте, облака пуног кише, до неке звезде далеке и више и још више у чудне висине плаве. Погоди да ли кроз крагну, кроз ногавице, рукаве, док нека снага у теби и нека лепота у теби право до сунца води? Зажмури па погоди. |
А можда није ни важно
да се унапред сетиш. Можда се најлепше расте кад ништа не приметиш. Можда се најлепше бива већи, још већи, највећи -ћутећи, сасвим ћутећи, кроз неки тихи немир што се у теби створи, па гори, бескрајно гори и никако да изгори. И нико не зна шта је. А он траје и траје. |